Када сви, зашто не бих и ја?

Говор мржње је када на било који начин говором, гестом, понашањем или било којим другим начином комуникације ширимо, промовишемо или оправдавамо омаловажавање и позивамо на насиље и мржњу одређене групе или припаднике те групе.

До мржње долази из мешавине незнања и страха, као и заблуде да је другачије погрешно.

Људи не желе етикете, али их деле другима…

Често се етикетирамо и у жељи да припадамо некој групи не дозвољавамо „другачијем‟ да припада тамо где би требало, већ га сами сврставамо, ширењем мржње стварамо лошу слику о некоме или нечему, чиме кршимо туђа права где се и налази граница између наше слободе говора и говора мржње коју многи људи крше незнајући за постојање исте.

 

Сви МИ смо били барем једном били жртва говора мржње или злостављани (злостављање је било који вид насиља који се наставља или понавља). Када кажемо МИ стварно мислимо на све кренувши од председника неке државе преко нас па до дечака у Ираку. Исто тако смо и ми били ти који су чинили то исто. Говор је веома штедљива појава која дата свакоме. Зашто штедљива? Зато што иако изговоримо просечно 16 000 речи, самом појавом заменица олакшавамо себи говор и убрзавамо комуникацију, али истим тим „безначајним‟ заменицама све почиње и крећемо да се сврставамо у НАС и ЊИХ. Самим издвајањем по групама почињемо да генерализујемо.

Тада треба да се питамо ко смо ми, а ко они

Говор је такође веома осетљив. Зато што од нашег изражавања: тона, осцилација у говору, одабира речи и наше невербалне комуникације са неким зависи како ћемо бити протумачени. Исто тако је то и субјективно како ћемо схватити некога. Зато треба бити пажљив при одабиру речи, метафора и аргумената, као и начину говора са неким.

Треба бити пажљив при говору, али исто тако и у онлајн изражавању.

Данашњи живот је незамислив без интернета, што људима који желе да поделе нешто улива сигурност и брзо достизање до већег броја људи. То постаје проблем кад неко жели да шири мржњу, јер законом није јасно дефинисано како се изборити са тим. Постоји заблуда да смо онлајн невидљиви и анонимни, што привидно даје право људима да искажу своју мржњу на најгоре начине. Говор мржње који се дели интернетом, иако делује безазлено, уопште није, чак и ако мислимо да смо нешто уклонили, стигли смо до одређеног броја људи који ће вероватно наставити да га шири.

Мишљењем да је сваки припадник неке групе исти или да мора да поседује неке одређене особине да би припадао некој групи почињемо да генерализујемо.

Генерализацијом долазимо и до дискриминације. Дискриминација је неједнако поступање према једнакима, али исто тако и једнако поступање према неједнакима. Тако почињемо да искључујемо одређене припаднике неке групе или да их одбијамо због неког њиховог личног својства које углавном не може да се промени.

Али зашто би се неко мењао када, једноставно, можемо да променимо начин на који га ми гледамо.

Прихватањем и подржавањем различитости развијамо свест о толеранцији. Схватањем толеранције сузбијамо говор мржње и уништавамо предрасуде. Што више упознајемо различите људе и дозвољавамо им да се искажу као појединци, а не део групе којој припадају, смањујемо свест о групама и подстичемо заједницу различитости.

НЕ ПОСТОЈИ РЕЧ ТУЖИБАБА!

Уколико уочимо да неко исказује говор мржње на било који начин, не треба да ћутимо, већ да реагујемо. Ако не можемо сами да решимо проблем можемо се обратити особи од поверења, родитељу, психологу, полицији или поверенику за заштиту равноправности.

Добар глас далеко се чује, зато шири срећу и позитиву, а не хејт!

#МладиПротивМржње

 

Аутори текста: Јелена Братић и Александар Николић

0


Unija srednjoškolaca Srbije

Omladinska organizacija koja se bavi informisanjem, obrazovanjem i umrežavanjem srednjoškolaca na nacionalnom i evropskom nivou.


Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *