Intervju sa Mladenom Kovačevićem, autorom filma “Zid smrti i tako to”

Egzistencijalistički nemir života u vašaru

Film „Zid smrti, i tako to” reditelja Mladena Kovačevića, u srpsko-hrvatskoj koprodukciji, doživeo je svetsku premijeru 19. aprila u švajcarskom gradu Nionu, u takmičarskoj konkurenciji uglednog festivala Visions du Réel. Ovu neobičnu i dramatičnu priču, beogradska publika će imati priliku da vidi na 9. Beldocs festivalu dokumentarnih filmova, koji će biti održan od 12. do 18. maja, gde će biti prikazana ostvarenja brojnih domaćih i stranih autora.

mladen-kovacevic 

 Kakvi su bili komentari i utisci nakon premijere filma na festivalu Visions du Réel?
– Film je prikazan u takmičarskoj selekciji, u konkurenciji 12  filmova, jednog od najprestižnijih festivala A kategorije, gde publika dolazi sa predubeđenjem da gleda vrhunske filmove. Nismo ih razočarali, i komentari su bili veoma pozitivni. Ne bih sada da ih ponavljam, zvučalo bi arogantno.

 

U pitanju je veoma zanimljiva priča o ženi koja se celog svog života bori sa gravitacijom, na vertikalnom zidu koji nema ni početak ni kraj. Kako ste saznali za njenu priču, i šta vas je posebno zaintrigiralo da se bavite njenim životom?
– Pre snimanja filma, zid smrti sam video samo jednom. Bio sam klinac, i bilo je uzbudljivo i uznemirujuće. Strme stepenice koje se penju na galeriju. Motori koji sumanutom brzinom prave spirale jedan oko drugog, a onda se fića podiže na zid i priključuje akrobacijama. Cela konstrukcija se trese, kao da će svakog trenutka da se raspadne. Oblaci izduvnih gasova. Nepodnošljiva buka. Zid smrti je jedno od mojih najupečatljivijih sećanja. U toku istraživanja za jedan drugi projekat, u novinskom arhivu naleteo sam na priču o Brankici, ženi koja je ceo život provela na zidu smrti. To je bio poslednji zid smrti na ovim prostorima, i niko nije bio siguran koliko će još raditi. Odmah sam okupio ekipu i počeo snimanje, koje je na kraju trajalo dve godine.

 

Koliko je njen život različit od života običnih ljudi, a  sa čime publika može da se poistoveti?
– Brankičin život je vrlo poseban. Rodila se i odrasla na vašarima. Akrobacije na zidu smrti počela je da izvodi sa 10 godina, i nastavila da vozi kao baka šestoro unučadi. Brankica je snažna žena, koja je živela težak i tužan život. Iskreno, voleo bih da publika ne oseti potrebu da se identifikuje sa klaustrofobičnom besciljnom egzistencijom kakva je Brankičina. Nažalost, mnogi će prepoznati elemente ličnog egzistencijalističkog nemira. Ovo je film anksiozne, neprijatne emocije.

 

 Koliko su vaši saradnici zaduženi za montažu i muziku doprineli da film izgleda dramatično i nesvakidašnje?
– Kroz saradnju na ovom filmu, neizmerno talentovana montažerka Jelena Maksimović  postala je moj najbliži saradnik. Svaka ideja dobila je svoj konačni oblik našim zajedničkim radom. U ovom trenutku, ne mogu da zamislim drugog montažera sa kojim bih radije sarađivao.
A Nemanja Mosurović je pisao muziku za svaki moj film. Čak i pre nego što su vežbe koje sam snimao mogle da se nazovu filmovima, njegova muzika bila je na nivou kompozicija koje bi mogle da se nađu u vrhunskim delima filmske umetnosti. Mislim da on već unapred zna da ćemo svaki put morati da pronađemo inventivno muzičko rešenje koje nismo imali nikada ranije, a koje će precizno definisati atmosferu filma. Uz brilijantnu kameru Pabla Fera, i sofisticiran dizajn zvuka Aleksandra Protića, takođe dugogodišnjih saradnika, film je pronašao svoju posebnu formu.

Wall of Death, and All That FILM STILL 1

 

Vaš prethodni film „Anplagd“ postigao je veliki međunarodni uspeh, prikazan je na 80 festivala i osvojio je 10 nagrada. Da li planirate da i sa ovim filmom učestvujete na velikom broju međunarodnih i domaćih festivala? Na koji još način ćete ga  distribuirati?

– Slanje filmova na festivale se podrazumeva, ali je nemoguće predvideti da li će ući u selekciju. Veliki festivali dobiju oko 5 – 6 hiljada prijava. Premijera na Visions du Réel nagoveštava bogat festivalski život. „Anplagd“, je pored festivala, imao i ograničenu bioskopsku distribuciju, a otkupile su ga i mnoge televizije u našem regionu i po svetu. U Srbiji je najmanje prikazivan. Do sada ga nije emitovala nijedna domaća televizija, a bioskopska distribucija dokumentarnih filmova ne postoji. Pretpostavljam da će slično biti i sa filmom „Zid smrti, i tako to“.

 

Film „Anplagd“ osvojio je prvu nagradu na Beldocs festivalu 2013. Kakva su vam očekivanja ove godine? Koliko je konkurencija jaka?
– O nagradama uglavnom ne razmišljam –  ulazak u takmičarsku selekciju dovoljna je satisfakcija. Mada, moram da priznam da sam zbog komentara u Nionu pokleknuo i pomislio da ćemo dobiti nagradu za najbolji film, što se ipak nije dogodilo. Na Beldocsu će biti nekoliko odličnih filmova, a nagradu će dobiti film koji bude najviše odgovarao senzibilitetu žirija.

 

Da li već radite nas nekim novim projektima?
– Kao i većina mojih kolega, filmom se bavim zato što uživam u procesu pravljenja. Sve ostalo je sporedno. Uvek postoji jedan projekat koji je u fazi snimanja, i jedan ili dva u različitim fazama razvoja. Trenutno je aktuelan projekat dugometražnog dokumentarnog filma „Zbirka početaka“, ali i filmovi „Uspon“ i „Yiwu – Santa’s Secret Workshop“. Kao i razvoj igranog scenarija „Koryo“. O tom potom.

 

Film „Zid smrti i tako to“ biće prikazan 14. maja u 21h u Dvorani kulturnog centra Beograda i bioskopu Fontana.

Detalje možete pogledati na sajtu Beldocs festivala.

 

Mirjana Marić Veličković

PR Tim Beldocs festivala

0


Isidora Kraguljac

Učenica Gimnazije Vrnjačka Banja i član marketing tima Unije srednjoškolaca Srbije. Ljubitelj epske fantastike i muzičar u povoju. Poslednja osoba kojoj je latinski maternji jezik.


Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Dunja parizer

contact: dunja.parizer@unss.org.rs

Dunja voli parizer