Nikolina Marković: Devojka koja pomera planete

Na Međunarodnoj konferenciji mladih naučnika održanoj od 16. do 22. aprila u Rumuniji, Nikolina Marković je osvojila srebrnu medalju unapredivši Hajgensov model planetarijuma.
Pričali smo sa Nikolinom o samom takmičenju i pripremama za njega, ali i našem sistemu obrazovanja, okruženju u kom odrastaju mladi u Srbiji, njenim planovima za budućnost…

13040948_203854960000369_4017324563528554200_o

Nikolina sa diplomom

1. Kako je izgledao tvoj prvi susret sa matematikom i šta je to što te je najviše zainteresovalo?
Nikolina: Mnogi tvrde, a i ja se slažem, da je matematika svuda oko nas i da se sa njom susrećemo od rođenja, prosto je nemoguće izbeći je, ali može se reći da sam se sa matematičkim zadacima i problemima srela kada sam krenula u školu. To mi nikad nije bilo teško i nisam doživljavala matematiku kao nešto strašno, već sam je vrlo brzo zavolela i shvatila da za svaki problem postoji rešenje, da je samo potrebno malo truda da bi se došlo do njega.
A što se tiče mog prvog susreta sa istraživanjem u oblasti matematike – to je bilo u sedmom razredu, kada sam prvi put pisala svoj istraživački projekat u Regionalnom centru za talente Beograd 2 čiji sam član već šest godina. Tada sam prvi put imala priliku da vidim kako izgleda kada vam niko ne određuje šta morate da radite, već je to vaš sopstveni izbor i možete izabrati šta god želite. Time deca dobijaju mogućnost da se bave onime čime žele i to je odličan način da im se približi nauka. Od tada, svake godine sam radila istraživački rad na temu koja se nije ticala školskog gradiva, i na taj način sam sebi istraživanje učinila zanimljivim, a istovremeno sam uspevala dosta i da naučim.

2. Pošto pohađaš gimnaziju, smatraš li da tvoji vršnjaci iz stručnih škola imaju bilo kakvu prednost u odnosu na tebe?
Nikolina: Iako naši radovi nemaju nikakve veze sa školskim temama, veoma je važno da imamo dobru osnovu koju možemo steći upravo u gimnaziji. Sa druge strane, moji vršnjaci u stručnim školama se fokusiraju na predmete kojima se kasnije i bave, i rade mnogo detaljnije neke stvari iz određenih oblasti, stoga su možda u tom smislu u maloj prednosti, ali smatram da je sve to zanemarljivo za ovakvu vrstu takmičenja jer su tu najbitniji naš trud i rad koji uložimo u projekat.

13094251_1271670752861970_4770898033150320797_n

3. S obzirom da si na tom takmičenju imala priliku da upoznaš srednjoškolce iz raznih država, koje su mane, a koje prednosti našeg sistema obrazovanja?
Nikolina: U Rumuniji smo imali priliku da se družimo i upoznamo sa vršnjacima iz različitih krajeva sveta, što je samo jedna od prednosti ovog takmičenja. Kroz razgovor sa njima mogla sam da zaključim da i pored mnogih sličnosti naših obrazovnih sistema postoje i razlike. Recimo, deca u većini srednjih škola u svetu imaju mnogo manje predmeta od nas i to predmete koje sami biraju. Na taj način uče ono što žele i te predmete koje odaberu rade veoma detaljno. Dakle, nisu u obavezi da se opterećuju mnogim informacijama koje ih ne interesuju, a koje verovatno nikada neće ni iskoristiti, i pri tom steknu veliko znanje iz oblasti za koje su zainteresovani.
Naravno, mnoge stvari koje mi učimo su bitne za opštu kulturu, ali mislim da nekada u školi dobijamo previše informacija i u takvoj situaciji neke od njih vrlo brzo zaboravimo, od čega svakako nemamo koristi. U Srbiji se obrazovni sistem o kojem smo imali priliku da slušamo na takmičenju primenjuje samo u nekim privatnim školama, a po mom mišljenju trebalo bi to uvesti u sve škole jer bi se na taj način deca verovatno više zainteresovala za učenje i školu uopšte.

4. Kako zainteresovati tvoje vršanjake za prirodne nauke?
Nikolina: Mislim da to ne predstavlja problem samo za prirodne nauke jer ne možemo sve ni zainteresovati za njih, ima dece koja više vole društvene nauke i to je normalno, svako treba da se opredeli za ono što mu više odgovara, ali mislim da je kod nas opalo interesovanje za učenje i obrazovanje generalno.
Ako krenemo od dece u nekom mlađem uzrastu, njima je tada zanimljivije da se igraju i druže nego da rade domaći zadatak, što je i normalno jer im je do tada to bila jedina obaveza. U tom periodu je krucijalno da roditelji objasne deci zašto treba učiti, da ih motivišu i pomognu im da shvate koliko je obrazovanje zapravo bitno. Takođe, prema mom mišljenju je ono učenje dece kroz razne igrice pogrešno jer, što pre shvate da škola nije igra, to će im posle biti lakše. To treba ostaviti za vaspitačice u vrtiću, a u školi se prema deci treba postaviti kao da su oni odrasli kako bi postali svesni onoga što ih čeka. Možda ovo zvuči malo preterano, ali to je moje mišljenje i način na koji su mene učili da se ponašam kada je škola u pitanju i ne vidim da je nešto pogrešno došlo nakon toga.
Kada malo porastu, deca ulaze u svet društvenih mreža i svega onoga što im se tu, kao i u medijima, plasira. Retko kada ćete videti neku zanimljivu i poučnu emisiju jer je teško pronaći prostora za tako nešto pored raznih rijalitija i “zabavnih” programa koji postaju sve popularniji. A u njima su uglavnom ljudi koji postaju poznati zbog svog neznanja, doslovno rečeno. Smatram da je pogrešno što se njima uopšte i daje bilo kakav prostor. Internetom kruže snimci na kojima te osobe ne znaju odgovore na pitanja iz opšte kulture, ljudi se tome smeju i time im samo podižu popularnost. Prvo, ne vidim u tome ništa smešno, a drugo pitam se kakav primer se danas omladini daje kada se takve stvari uopšte i objavljuju bilo gde. Logično je da ako deci neko takav postane uzor da ih škola i učenje uopšte neće zanimati.
To je problem koji se tiče svih nas i ako želimo nešto da promenimo na tome moramo raditi svi zajedno tako što će se promovisati ono što vredi i na šta stvarno treba da se ugledaju.  Pored toga potrebno je da se deca nalaze u okruženju u kojem će im se nauka približiti, a jedno od takvih mesta je Regionalni centar za talente. Deca tu dobijaju priliku da rade naučno-istraživačke radove iz oblasti koje sami biraju, kao što sam već rekla niko ih ne ograničava, već oni sami odlučuju čime će se baviti. Pored toga imaju priliku da se druže sa decom koja imaju slična interesovanja, što se ne može baš uvek naći u školi, i da tu steknu prijatelje za ceo život.

IMG_2364

Tim Srbije na Međunarodnoj konferenciji mladih naučnika

5. Ispričaj nam kako je izgledao tvoj put do srebrne medalje na Međunarodnoj konferenciji mladih naučnika.
Nikolina: Put do srebrne medalje uopšte nije lak, ali samim tim ona za mene ima i veću vrednost. Učešće na samom takmičenju obezbedili smo prošle godine osvojivši nagrade na Državnom prvenstvu istraživačkih radova. Nakon toga  su krenule pripreme. Potrebno je prvo bilo pronaći mentore jer iza svakog naučnog projekta nalazi se timski rad i ne možemo mi to sve sami uraditi. Imala sam tu sreću da mi je Regionalni centar za talente obezbedio profesore sa Elektrotehničkog fakulteta za mentore – Natašu Ćirović i Branka Maleševića. Njima sam veoma zahvalna jer su u svako doba dana i noći bili tu da odgovore na sva moja pitanja i pruže mi veliku pomoć pri realizaciji projekta. Sa njima sam radila od januara, kada su i krenule aktivne pripreme.
Ključna stvar za ovo takmičenje, pored dobrog rada, je prezentacija. Na osnovu toga žiri zaključi da li smo mi radili naše projekte, koliko smo upoznati sa tim što smo radili, koliko smo sigurni u svoje znanje. Ono što je nama kao ekipi pomoglo bio je timski rad. Svaki slobodan trenutak smo koristili za vežbanje u Centru za talente. Slušali smo prezentacije, postavljali jedni drugima najteža pitanja, davali sugestije. Poslednjih mesec dana pred takmičenje pripreme su postale intezivne, nalazili smo se svakodnevno, a vreme između toga koristili smo za rad sa mentorima, popravljanje prezentacija, pronalaženje odgovora na pitanja kojih je iz dana u dan bilo sve više – ne znam odakle nam tolika kreativnost, stvarno. I sve to moralo je doneti uspeh koji smo mi postigli.
Stvarno mi je čast što sam imala priliku da budem deo tima koji je postigao takav uspeh – nas šestoro koji smo predstavljali Srbiju na ovom takmičenju osvojili smo četiri zlatne i dve srebrne medalje. Pored toga što smo se pripremali za takmičenje, za to vreme mi smo počeli da funkcionišemo kao tim i to je ono što nam je dosta i pomoglo na takmičenju  jer kada u toku svoje prezentacije u publici vidite nasmejana lica koja su tu da vas podrže, trema sama nestaje. Velika podrška bili su nam i direktor Regionalnog centra za talente – Nikola Srzentić i profesor informatike Mateja Opačić koji su išli sa nama na takmičenje i pružili nam neizmernu podršku. Naravno, veliku zahvalnost dugujemo i polaznicima Centra koji su već bili na ovom takmičenju i sa nama delili svoja iskustva. Pored svojih obaveza izdvajali su vreme da dođu i saslušaju naše prezentacije i daju nam savete koji su nam mnogo značili. Takođe,moram da se zahvalim i ljudima u školi koji su opravdali moje izostanke u toku priprema za takmičenje, a koje nisam mogla da izbegnem jer živim u Lazarevcu i pošto sam svakog dana dolazila u Beograd bilo je neizvodljivo da budem na dva mesta u isto vreme. Verujem da sve ovo zvuči naporno, i jeste bilo tako, ali sav trud se na kraju isplatio.

IMG_2066

5. Kakvu praktičnu primenu ima tvoj izum?
Nikolina: Naziv mog projekta je “Verižni razlomci i optimizacija Hajgensovog modela planetarijuma” i ono čime sam se ja bavila jeste poboljšanje modela planetarijuma koji je napravio Kristijan Hajgens u 17. veku. Model je radio na principu zupčanika, tako što su za svaku planetu postojala dva zupčanika – jedan povezan za glavnu osovinu i za drugi zupčanik koji je pokretao planetu. Kako bi dobio broj zubaca, Hajgens je delio tropski orbitalni period svake planete sa tropskim orbitalnim periodom Zemlje, ali na taj način je dobio veoma velike brojeve za imenioce i brojioce tih razlomaka. Kako nije bilo  moguće napraviti zupčanike sa tako velikim brojem zubaca, Hajgens je odlučio da te brojeve zameni manjim, i to uz pomoć verižnih aproksimacija. Ono što sam ja shvatila kada sam malo više istraživala o tome je da pored tih verižnih aproksimacija postoje i međuverižne aproksimacije za koje Hajgens nije znao jer su kasnije otkrivene. Upravo to sam i iskoristila – i pomoću tih novih matematičkih metoda i proračuna koje sam izvršila dobila sam nove rezultate kojima je smanjena greška pri kretanju planeta u modelu u odnosu na realna kretanja planeta i time sam unapredila Hajgensov model planetarijuma.

8. Šta si novo naučila kroz rad na ovom projektu?
Nikolina: Pored znanja koje sam stekla iz oblasti kojom sam se bavila, ono najvažnije što sam naučila jeste da uvek treba verovati u sebe i da nikada ne treba odustati. Šta god vam govorili drugi ljudi, ako imate svoj cilj i borite se za njega, onda ćete i uspeti da ga ostvarite. Shvatila sam da je neke stvari najbolje uraditi po sopstvenom nahođenju, kao i da u životu nekada morate biti stvarno tvrdoglavi, ako želite da uspete. Bilo je naravno i napetih trenutaka, neizvesnih, ali tada mi je najviše pomoglo to što sam znala šta želim i to me je vodilo napred.
Sećam se kada su se stari polaznici vratili prvi put sa ovog takmičenja okićeni medaljama. Tada sam bila sedmi razred i pitala se da li ću i ja nekada uraditi nešto slično. I uspela sam u tome, a ništa od toga ne bih mogla bez upornosti i vere u sebe.

IMG_2205

9. Šta dalje, vezano za usavršavanje tvog obrazovanja, ali i tvog izuma?
Nikolina: Što se tiče mog daljeg obrazovanja, za sada planiram da nakon gimnazije upišem Prirodno-matematički ili Elektrotehnički fakultet i ostanem u Srbiji tokom osnovnih studija, ali naravno ako mi se pruži neka bolja prilika neću se mnogo dvoumiti oko odlaska u inostranstvo. Mada, i ako se desi da odem negde volela bih da se nakon toga vratim ovde, stoga se nadam da će tada situacija biti bolja nego sada i da će se nauka više ceniti.
Što se tiče samog projekta, planiram da nastavim rad na njemu. Za početak volela bih da napravim fizički model tog novog planetarijuma. Htela sam to već da uradim, ali nije bilo uslova za to jer je mehanizam rada planetarijuma veoma komplikovan, a za sada nisam uspela da pronađem nekoga ko bi to napravio. Pored toga, razmišljam da napravim i neke njegove nove. U Hajgensovo vreme bilo je poznato šest planeta i toliko ih ima i u njegovom modelu. Rezultati koje sam ja dobila su takođe napravljeni za šest planeta kako bih mogla da ih poredim sa Hajgensovim, ali nova verzija planetarijuma mogla bi da sadrži i ostale planete, tako što bih samostalno i bez upoređivanja sa Hajgensovim rezultatima izabrala aproksimacije koje su dovoljno precizne. O tome ću još razmišljati, ali svakako ne planiram da se zaustavim na ovome.

11870690_1111374202224960_4313930214084451569_n

0


Isidora Kraguljac

Učenica Gimnazije Vrnjačka Banja i član marketing tima Unije srednjoškolaca Srbije. Ljubitelj epske fantastike i muzičar u povoju. Poslednja osoba kojoj je latinski maternji jezik.


Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Dunja parizer

contact: dunja.parizer@unss.org.rs

Dunja voli parizer