Pećina i more

Kažu da sam rođena ovde i da je ovo moj dom. Zašto ja onda ne osećam to? Zašto ovu pećinu smatram stranom i dalekom od srca?

Pećina je obojena umetničkim bojama od strane veštih i neveštih umetnika. Crteži iscrtani u unutrašnjosti pećine podeljeni su u dve kategorije. Prvu kategoriju predstavljaju crteži obasjani logorskom vatrom. Ti crteži proizvode najlepša osećanja koja čovek može da oseti, jednostavno uzdižu vas do nebeskih visina, a oči vam cakle dijamantskim sjajem kad ste pred njima. U neobasjanom delu pećine nalaze se oni crteži koji izazivaju stravična osećanja i stakleni bol u dubini same duše ostavljajući sveže rane iznova i iznova.

Tu je i izlaz iz pećine koji gleda na obalu toplog, ali nemirnog mora. Izlazila sam nekoliko puta iz pećine i mogu vam reći da su to bili najlepši trenuci mog života. Vetar me je na svojim leđima prenosio preko užarenog peska kako se ne bih povredila, a more bi me dočekalo širom raširenih talasa i toplog zagrljaja. Stanovnici mora stalno su pričali morske priče i pouke, dok sam ja plivala na leđima delfina. Rekli su mi da su te priče lekcije koje moram da razumem pre nego što me delfini puste da sama plivam. Trudila sam se da prikupim što više morskog znanja, kako bih kad budem imala svoj morski život plivala najlepšim stilom.

Posete moru bile su kratkotrajne. Još uvek nisam bila spremna za morski život, pa sam se vraćala u pećinu. Stanovnicima moje pećine prenosila sam svoja morska znanja i veštine. Međutim, postojala je jedna grupa, kojoj to nije išlo u prilog, te je pribegavala različitim metodama da me zaustavi u tome. Tu grupu činili su lisica, hijena, medved, zmija i gavran. Moj trud da toj grupi objasnim šta se zapravo dešava van pećine i šta se krije u moru bio je uzaludan. Dok su lisica i gavran pokušavali da svoju lukavost upotrebe da mi kažu da je morski život mračna stvar i da treba da poslušam hijenu, zmiju i medveda i da više nikad ne prilazim moru, medved je naredio da se na ulaz pećine postavi veliki kamen. Taman, prašnjav kamen zapečatio je ulaz tako da ni jedan sunčev zrak više nije prodirao u pećinu. Samo je još slabašna logorska vatra gorela, ali njena svetlost bila je mala. Većina stanovnika pećine ostala je u stravično jezivom mraku. Oko mojih članaka našli su se hladni okovi. Nastala je prava oluja u mom životu.

Medved je konstantno svojim gromoglasnim glasom urlao na mene kako iz mog života mora nestati sve što potiče iz mora, mada moram priznati da bez besprekorne asistencije hijene medved ne bi rekao ništa, jer videla se lenjost u njegovim sitnim očima i usporenim pokretima. Za to vreme gavran je neprestano kljucao po mojoj glavi, vodeći računa da kljucne svaki milimetar i da mi kaže da moram da radim kako ova grupa kaže. Teta lija je pokušavala da na sve načine iz mene izvuče informacije o mom trenutnom stanju. U prvi mah sam se prevarila i pomislila da mi je lisica stvarno prijatelj, ali sve se rasvetlilo kad je ostatak grupe raspolagao informacijama koje je samo lisica znala. Zmija je bila zadužena da mi poput šala bude obmotana oko vrata, s tim što je ovaj šal bio težak i jak, čak su mi i kosti pucketale. Grupa je smatrala da sam ja poludela i kako mene treba vratiti na jedini pravi i ispravan put – put u pećini.

Bledo lice, hladne kapljice znoja i ukočeno telo postali su moja svakodnevnost. Pod kožu su mi ušli žmarci koji su mi pomutili razum. U meni se javila sumnja da možda ja nisam u pravu i da more stvarno ne valja. Jasno mi je da ako nastavim ovako da razmišljam da ću podleći uticaju grupe koja nikada nije ni napustila pećinu, a i kada bi je napustila verovatno ne bi jasno videla stvari, jer su njihove oči naviknute na mrak.

Tog trenutka kada sam to shvatila zaslepela me je jaka svetlost i svi su se munjevito razbežali. Otvorila sam oči sa nevericom. Izlaz iz pećine bio je otvoren, a sunce je okupiralo pećinu. Bez razmišljanja pohitala sam prema izlazu, svojim koracima prešla preko peska i uskočila u more. Stanovnici mora su sa oduševljenjem gledali moje energično plivanje. Da, plivala sam sama. Pobedila sam izazov.

0

TAG

Doloris Ašković

Učenica Gimnazije u Vrnjačkoj Banji, član Upravnog odbora Unije srednjoškolaca Srbije, zaljubljenik u nauku, borac za pravdu. Stavovi autora ne predstavljaju zvaničan stav organizacije.


Dunja parizer

contact: dunja.parizer@unss.org.rs

Dunja voli parizer