Predstava “ŠINE”

Premijera predstave “Šine” po motivima Milene Marković, u režiji Lazara Dubovca, a u izvođenju Škole glume/režije “Prvi koraci” premijerno je izvedena 1. juna na Velikoj sceni Teatra 78, a potom i 17. juna na sceni Akademije 28.

Do sada, ovo je najozbiljniji komad na kome su polaznici ove škole radili i glumački najzahtevnija predstava. To je bila njihova motivacija zahvaljujući kojoj niko u sali nije ostao ravnodušan.

Radnja predstave se bazira na ratnom periodu srpske istorije, na iskrenim osećanjima i iskustvima preživelih. Ovaj komad prati živote dece, kojima je samo važna sloboda i njihovo odrastanje u strašnom okruženju gde gube svoje najdraže i žive u strahu da ne dočekaju sutra. Njihova dečija nasmejana lica postaju uplakana, zgrčena i tužna dok gledaju taj sebičan svet oko sebe.

Ovo je surova, bolna i potresna priča o vremenima koja su iza nas, ali i dalje u nama, prožeta humorom, koji je neizostavan čak i u najtežim trenucima. Ovo je priča o mladim generacijama čija su krila rezana. O momcima koji su prisiljeni da ginu za tuđe interese, ženama koje su bile zlostavljane i deci koja su bila mučena.

Važnu ulogu u ovoj predstavi odigrale su ispovesti. Ispovesti onih koji mogu da oproste, ali ne i da zaborave. Praštanje ih čini ljudima. Ipak, celog života za sobom vuku teret nepromišljenosti, mržnje među ljudima, potpune propasti koja je zadesila srpski narod. Naravno, uglavnom nedužni ispaštaju, a baš ti ljudi se uvek sa bolom u grudima i suzama u očima prisećaju teških vremena.

Muzika je jedino što je ostalo da živi i što spaja ljude. Komad se završava pesmom koja je celu salu ostavila u suzama. U ratu niko nije pobednik, i to je ključna stvar koju su ovi fantastični ljudi hteli da nam dokažu, i u tome su uspeli.

Za nas je glumica ove predstave, Teodora Petrović ljubazno odgovorila na nekoliko pitanja.

1. Da li je bilo naporno raditi na ovoj predstavi i kako ste uopšte uspeli da osetite, a potom i prenesete emociju na publiku?

– Svaki komad je izazov za sebe, najteži glumački zadatak bilo je predstavljanje čitavog ciklusa života. U dva sata smo na samoj sceni “porasli” i od razigrane dece u parku postali jedna odrasla ratna generacija. Kada shvatite besmisao rata, vrlo lako osetite tu čistu emociju koja ne zahteva glumu, a svojom verom u to što izvodite ubedićete publiku da vam veruje i oseća isto.

2. Koliko je važno imati dobar odnos sa kolegama u svrhu kvalitetnog komada i saradnje?

– Ovaj komad produkt je našeg timskog rada, zato je upravo atmosfera među nama bila jako važna. Proces stvaranja predstave je jako težak, prepliću se često nedostatak koncentracije, umor, različiti strahovi i upravo zbog toga smo morali jedni drugima da budemo najveća podrška. Nadam se da je i publika osetila tu povezanost i postala deo nas.

3. Kako je moguće da se tako mladi ljudi bave tako ozbiljnim temama?

– Ja ne bih rekla ozbiljna tema, više bih rekla da je ovo jedna realna slika života. Volela bih da ima više mladih koji se interesuju za našu prošlost i pokušaju da apeluju na druge kako se ovakva stradanja više ne bi ponavljala. Mladi su temelj društva i sve radikalne promene moraju da krenu od njih.

4. Koja je poruka ove predstave?

– Verujem da svako od nas ima svoje viđenje ove predstave. Za mene, poruka je vrlo jasna “Samo da rata ne bude”

0


Unija srednjoškolaca Srbije

Omladinska organizacija koja se bavi informisanjem, obrazovanjem i umrežavanjem srednjoškolaca na nacionalnom i evropskom nivou.


Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Dunja parizer

contact: dunja.parizer@unss.org.rs

Dunja voli parizer