Intervju sa Dušicom Polić

  • Dušica Polić je aktivistkinja, koja dolazi iz Majdanpeka, ili kako ona kaže, malog grada, koji o aktivizmu i ne zna mnogo toga, zbog čega je ona odabrala da se potrudi da sama napravi put kojim će hodati, ali i da se bavi onime što voli. 
  • Kada živite u sredini koja ne motiviše mlade da nešto menjaju, jedine preostale opcije jesu da se pomirimo sa tim, odnosno odustanemo, ili da se pobunimo, gde sam ja bez razmišljanja odabrala pobunu. 

  • Početak mog aktivizma bio je još u osnovnoj školi, gde sam bila članica parlamenta, sa prevelikim očekivanjima, koja na kraju nisu bila ispunjena, što je dovelo do mog eksperimentisanja i traženja novog načina da menjam stvari koje mi ne odgovaraju. U početku je to samo bilo držanje radionica i tribina sa prijateljima koji su imali slična interesovanja kao i ja, gde je moja prva tribina bila na temi borbe protiv nasilja nad ženama, a kasnije su bile teme životne sredine, profesionalne orijentacije i slično. Pored toga, išla sam na razna takmičenja, ali sam bila i članica Crvenog krsta, kada sam zapravo i počela da toliki deo svog života posvećujem aktivizmu.

  • Moja prva ozbiljnija edukacija bila je Škola ljudskih prava, koja se održala u Beogradu, i što je predstavljalo moje prvo iskustvo i mesto gde sam stekla mnoštvo znanja koje mi je poslužilo i za dalji život.

  • Kada sam promenila okruženje, odnosno kada sam krenula u srednju školu u Zaječaru, postala sam deo udrženja “Dečiji Centar”, koji je imao jak utisak na moju ličnost, s obzirom da sam na tom mestu prošla kroz mnogo toga. Zajedno sa Dečijim Centrom sam učestvovala u performansu za dan borbe protiv korupcije, u performansu u borbi protiv seksualnog uznemiravanja, u raznim predstavama koje su bile ozbiljne i govorile o značajnim društvenim temama, držala i prisustvovala radionicama o održivom razvoju, javnom zagovaranju, kako prepoznati nasilje u partnerskim odnosima i mnogo drugih. 2019. godine sam prisustvovala trening kursu koji je održan od strane Unije srednjoškolaca Srbije u Novom Sadu, što je bilo veoma lepo i prijatno iskustvo, gde sam naučila mnogo toga, ali i upoznala predivne ljude. Isto sam prisustvovala kampu omladinskog aktivizma i medijske pismenosti koji je organizovala Krovna organizacija mladih Srbije u Prolom Banji, gde smo imali simulaciju stranaka i izbora, vodili debate, diskutovali o problemima na lokalu i gde smo razgovarali o tome kako možemo uticati i kako utičemo na promene. Nakon kampa, prisustvovala sam seminaru, pod organizacijom Beogradskog fonda za političku izuzetnost, koji je bio podeljen na dva dela, gde je prvi bio u Kragujevcu i Kladovu, dok je završna konferencija održana u Budvi. Na ovom seminaru se pričalo i o ulozi žena u društvenoj koheziji, gde sam se odlično snašla s obzirom na to da sam bila najmlađa učesnica seminara. 

  • Članica sam organizacije Srbija u pokretu, kao i tim liderka tima Aktivna Omladina Zaječar, gde sam sa svojim timom organizovala razne akcije, poput radionica za Dan ljudskih prava, prikupljanja knjiga za humanitarne svrhe, akcije povodom 8-og marta, gde smo delili besplatne zagrljaje i prodavali umetničke radove i krofne, održavanja dva bioskopa na otvorenom, ali i držanja online platforme “Vršnjak vršnjaku”. 

  • Pohađala sam jednodnevni seminar na temu “Mirno rešavanje konflikta i izgradnja poverenja u multikulturalnim sredinama” online, gde sam steknuto znanje prenela kao vršnjačka edukatorka. 
  • Što se tiče mog aktivizma u Zaječaru, krenula sam sa snimanjem emisije “Mladi u klinču” gde sa mladima i profesorima pričam o važnim društvenim temama, kao što su mladi u medijima, njihovi talenti, sportovi, njihove nade, strahovi, mogućnosti i želje. Ideju za ovu emisiju sam dobila zahvaljujući mojoj želji da mladima i odraslima podignemo svest, a ovo je bio savršen način za nešto tog tipa, s obzirom na to da većina mladih najviše vremena provodi na društvenim mrežama, što sam htela da iskoristim na što efikasniji način. 

  • I na kraju, vodim blog pod imenom “Buntovnica”, gde možda najviše dominira moja buntovnička strana, s obzirom na to da pišem o nepravdi i problemima u državi. Neko moje mišljenje je da kroz pisanje, ljudima možemo da podignemo svest, i da im barem malo otvorimo oči.

  • Moja najveća nada jeste da će moja priča pomoći mladima, ili da će možda barem nekog motivisati da izađe iz zone komfora i da promeni nešto. Uzrečica “Na mladima svet ostaje” je veoma poznata i svuda se ponavlja, pa zašto onda mi mladi ne bismo iskoristili našu mladost i bili ti koji će skrojiti svet kakav nam odgovara?