Intervju sa Markom Savićem, učesnikom Lets Vibe-a

Marko Savić je ove godine završio XIV beogradsku gimnaziju, a svoju strast prema muzici otkrio je još u detinjstvu. Sa Markom smo razgovarali o njegovom odnosu prema muzici kao i o tome kako mladi u Srbiji mogu najbolje da predstave svoj talenat za muziku.

Kako si počeo da se baviš muzikom?

Malo je reći da je muzika bila jedan od ključnih elemenata još od mog najranijeg detinjstva. Rođen sam i odrastao u porodici gde se gotovo svi na ovaj ili onaj način bave muzikom, tako da sam od malih nogu navikao da ona bude deo mog svakodnevnog života. Zvanično, moje bavljenje muzikom je počelo tako što sam sa osam godina upisao nižu muzičku školu, odsek klavir, a šest godina kasnije sam je i (neki će reći) uspešno završio u klasi moje divne profesorke Sandre Predojević Babić. Kasnije sam prešao na bas gitaru koja mi je trenutno primarni instrument. Što se tiče veština na basu, potpuno sam samouk, a snalazim se i na gitari. Voleo bih da naučim i da sviram neki duvački instrument, kao na primer saksofon ili flautu.

Kojom vrstom muzike se trenutno baviš?

Kao dete, često bih se vozio kolima sa svojim roditeljima, a oni bi puštali muziku bendova kao što su Queen, Rainbow, King Crimson itd. Još tada sam osetio posebnu povezanost sa takvim zvukom i maštao sam o tome da i ja jednog dana stvaram i reprodukujem muziku tog žanra. Najčešće sviram rok i metal u različitim pojavnim oblicima, međutim progresivni rok je zasigurno podžanr u kome najviše uživam i kao slušalac i kao stvaralac. Pomenuću i da sam veliki fan džeza, iako nemam često priliku da ga sviram.

Da li si do sada nešto objavio?

Trenutno sastavljam jedan bend, u nadi da ćemo se baviti i autorskom muzikom. Do sada nisam objavio ni jedan album, ali verujem da će se to ukoro promeniti. Ukoliko nekoga zanimaju moji muzički radovi, može da zaprati moj profil na Instagramu (@marlonchec) na kome s vremena na vreme objavljujem interpretacije raznih pesama iz lepeze različitih žanrova.

Ko je najviše uticao na tvoj razvoj kao muzičara?

Svakako da su to moji roditelji. Imao sam tu sreću da je pored mene uvek postojao neko ko je umeo da me poduči, uputi i ispravi. Mnogi talentovani ljudi, nažalost, nemaju taj luksuz. A što se tiče „muzčkih idola”, to bi bila jako dugačka lista legendarnih muzičara kao što su Stiv Heris, Markus Miler, Džon Majang, Kris Skvajer, Greg Lejk…

Koliko su ti važni javni nastupi?

Jako volim da nastupam javno. Ne mogu da nastupam u Areni ili na Ušću, zbog same prirode muzike koju sviram, a za kojom ne postoji prevelika potražnja. Uprkos tome, svaki javni nastup, makar on bio i pred četrdeset ljudi, mi donosi iskreno zadovoljstvo i užitak.

Kako mladi mogu najbolje da predstave svoj talenat za muziku u Srbiji?

Jako teško. U celom svetu je aktuelan trend „instant” muzike, dakle, mainstream muzika se pravi maltene industrijski, kao potrošna roba, pesme se slušaju jedno leto, pa potom padaju u zaborav na neku vrstu muzičkog groblja na kojem se nalaze i pesme od proteklih godina koje su pravljene po istom šablonu. Sa druge strane, muzika bendova kao što su Pink Floyd ili Led Zeppelin opstaje i dan danas, pedeset i kusur godina kasnije. Ovaj trend masovne proizvodnje popularne muzike upitnog kvaliteta, sa kojim se mladi ljudi u velikoj meri zadovoljavaju po splavovima i žurkama, utiče pogubno na sve ljude koji se bave ozbiljnijom muzikom, a pogotovo ukoliko su ti ljudi mladi.

Kako si saznao za Lets Vibe i šta misliš o projektu?

Lokalni koordinator UNSS-a, a moj dragi prijatelj, Dušan Ninković, pozvao me je pre par meseci, uputio u celu priču i upitao me da li sam zainteresovan da uzmem učešće u projektu. Poslao sam mu nekoliko audio zapisa mojih obrada pesama, pa smo se zajedno dogovorili koji snimci idu na zvaničan profil UNSS-a. Projekat Lets Vibe je po mom mišljenju fantastična platforma koja omogućava mnogim sjajnim, talentovanim, mladim ljudima da se lansiraju na muzičko tržište.

Koji su tvoji planovi za budućnost što se tiče muzike?

Pre svega, nadam se da ću da nastavim da usavršavam svoje muzičke veštine. Već sam pomenuo da pravim bend, tako da verujem da nas čeka svetla budućnost na muzičkoj sceni, u granicama koje diktira specifičnost žanra kojim ćemo se baviti.

Da li imaš neki savet za mlade umetnike?

Pre svega, puno vežbe! Kako kaže engleska poslovica, „practice makes perfect“. Pronađite vaš rukopis, bez obzira na to kojom se umetnošću bavite. Kada vidimo satove koji se tope, pomislimo na Dalija. Kada na filmskom platnu vidimo matematički precizan kadar sa usklađenim bojama, pomislimo na Kjubrika. Kada čujemo prljavu distorziju Rikenbakerovog basa od koje glave eksplodiraju, pomislimo na Lemija i Motorhed. Prepoznatljiv stil je ključ uspeha! U suštini, cela moja poruka može biti parafraziranje čuvenog Caneta iz Partibrejkersa: Budite posebni, slobodni, samo svoji!