Završilo se. Više ne nosim titulu srednjoškolca. I da, žao mi je zbog toga. Koliko god u mnogobrojnim trenucima u prethodne četiri godine sam želela da se što pre lišim ove titule, sada kada je nepovratno izgubljena, osećam tup bol u grudima.

Prošla je matura, prošla je dodela diploma, prošle su četiri godine. Zatvorene su korice još jedne pročitane knjige. Vreme je da knjiga nađe mesto na polici. Knjiga koja je bila, što bismo mi rekli „debela“, pročitala se za četiri sekunde. Ova „debela“ knjiga se izdvaja po svojim stranicama ispisanim raznobojnim mastilima, oslikavajući najvažnije, najsrećnije i najbolnije trenutke srednjoškolskog života. Kap moje suze sećanja, ovog vrelog junskog dana, razlila je mastilo početne korice i otvorila knjigu ponovo.

Početak je 3. septembar 2012. godine. Sećam se kako izbezumljeno stojim ispred škole i čekam prozivku. Tražim poznata lica, kako se ne bih osećala usamljeno. Zamišljam izgled razrednog starešine i ostalih profesora, sa žmarcima ispod kože. Konačno upoznajem odeljenje, sve profesore i njihove silne zahteve. Treba se dopasti profesorima i započeti srednju školu na najbolji mogući način. Tako je i bilo, ocene odlične, odnosi sa svima odlični, sve kako treba. Izdvojila sam se angažovanjem na jednom projektu i svi profesori, i oni koji su mi predavali i oni koji nisu, zavoleše me.

Došla je druga godina, sve gotovo u istom tonu kao i prva. Negde pred kraj te školske godine odem na svoj prvi seminar i vratim se sa potpuno drugačijim uglom gledanja na svet. Šok. Nisam mogla da verujem da postoje i mnoge druge stvari sem knjiga i klasičnog pohađanja škole. Ušla sam u svet mladih ljudi koji se bave aktivizmom. Dopalo mi se i odlučila sam tu da ostanem.

Kako je tekla treća godina mog srednjoškolskog školovanja, sve sam dublje ulazila u aktivistički svet. To mi je omogućilo da se aktivnije uključim u Učenički parlament, osmišljavam i realizujem projekte za našu školu, postanem deo mnogih organizacija i putujem na razne konferencije i seminare. Pritom, svi ti se dive i svi te vole, i učenici i profesori. Zvuči zanimljivo? Samo na prvi pogled.

Pohađanje seminara, konferencija i treninga raznih tematika zahteva od tebe i tvog razmišljanja da napustite svoju ljusku, koju je tvoja okolina negovala godinama unazad. Postaneš svestan da stvari nisu onakve kakve su ti predstavljane, da ne treba da ćutiš, već treba da se boriš za svoja prava, težiš pravičnom sistemu i budeš svoj. Još ukoliko prikupiš dovoljno argumenata na svoju stranu, postaješ opasnost i nailaziš na zid. Škola je verovatno prvo mesto gde smo svi mi naišli na taj zid od cigli. To je sistem i to tako za sada mora, jer promene našeg obrazovnog sistema još uvek nisu na dobrom putu.

Ta dugačka treća godina donela mi je ujedno mnogo školskih uspeha, kao i onih u karijeri, ali isto tako i mnogo borbe sa ograničenim školskim sistemom. Ne, nije dovoljno da samo poznaješ zakone, pravilnike i slična dokumenta. Nije dovoljno da budeš u pravu, nije dovoljno da tražiš zaštitu svojih prava od strane raznih aktera srednjoškolskog obrazovanja. Potrebno je da imaš želju da pobediš nepravdu, potrebno je da imaš čelične živce, potrebno je odsustvo straha. Nemaš čega da se bojiš, ukoliko si u pravu. Sedi i napiši tekst o svojim problemima. Naizgled ništa nećeš promeniti, ali ukaži na problem, jer će ti drugi možda pomoći da nađeš adekvatno rešenje.

Došla je i četvrta godina, maturantska. Pričali su nam najlakša, ali ne bih se složila s tim. Ne može ti biti laka godina u kojoj odlučuješ o daljem toku svog života i završavaš srednju školu. Ukoliko za to vreme moraš da se boriš i za određena srednjoškolska pitanja, kako u svojoj školi, tako i na nacionalnom nivou, postane ti pakleno, ali zanimljivo. Ovo je godina u kojoj sam najmanje pohađala redovnu nastavu, preusmeravajući se na traženje svog životnog puta, ali i prava i unapređenje života srednjoškolaca u Srbiji. Ne žalim, ostvarila sam iste rezultate u školi, odabrala smer u kom će ići moj životni put i mnoge aktivnosti i projekte ostavila iza sebe.

Završilo se. Više nećemo ići u školu, više se nećemo nervirati oko pismenih vežbi i ocena, više nećemo sedeti sa našim prijateljima u klupama, nećemo iščekivati naš najveći spas – školsko zvono, koje će oglasiti početak odmora, gde naša prijateljstva dodatno rastu, šire se tračevi, pišu domaći i obnavljaju lekcije. Svaki kraj pruža novi početak, stranice nove knjige čekaju da budu ispisane.

Želim svim srednjoškolcima da poručim da dobro promisle da li postavljaju realne zahteve, onda da se dobro informišu o svim zakonima i pravilnicima, da se ne plaše promena i lažnih autoriteta. Svi smo mi isti, ne dopustite da budete zastrašeni.

Nemojte kasno da shvatite da treba učiti zbog znanja, a ne zbog ocena. Znanje tražite i izvan udžbenika, jer se van udžbenika nalazi nemerljivo više. Negujte svoje strasti i ne dozvolite da vas sistem uguši. Sistem obrazovanja je veoma loš, ali dok ne dođe do promena, na nama je da se sami pobrinemo i unapređujemo sami sebe.

Stani ispred svoje škole i glasno reci „Nisam cigla!“