Da li će kraj našem ostajanju kod kuće doneti potpuno zaustavljanje epidemije u svim delovima sveta, uz stroge epidemiološke mere, bez mogućnosti da se ona vrati u drugom ili trećem talasu? Ili će se u jednom momentu veliki deo populacije inficirati i uz blažu kliničku sliku preležati infekciju, na taj način postavši imun, te će tako imuna populacija čuvati naše sugrađane kojima ova infekcija ne bi bila tako bezazlena? Možda ipak jedna od mogućnosti da svi uđemo u post-COVID-19 eru leži u pronalasku vakcine koja bi nas štitila od ovog virusa.

Imunizacija je postupak pri kom jedinka postaje otporna na infekciju, a jedan od načina imunizacije je upravo vakcinacija. U mnogim delovima sveta se vakcinacija za određene bolesti sprovodi na celu populaciju i pod zakonskim je pravilima. U slučaju respiratornih infekcija, epidemiološko pravilo nalaže da pokrivenost imunizovane populacije bude iznad 95%, kako bismo izbegli pojavu epidemija. Na taj način, kolektivnim imunitetom, štitimo pojedince koji iz bilo kog razloga ne mogu biti vakcinisani.

Koliko je vakcinacija efikasna govori podatak da smo epidemiju velikih boginja uspeli da smanjimo u celom svetu zahvaljujući uspešnom i temeljnom planu vakcinacije. Ili je možda bolje objašnjen primer ponovnih pojava epidemija malih boginja kod nevakcinisane dece, usled pada pokrivenosti imunizovanih u populaciji, pod uticajem antivakcinaškog centra moći. Budući da je aktuelna pandemija novim virusom korona takođe respiratorna infekcija, epidemiološki je opravdano očekivati da bi potencijana vakcina bila najbolji način potpunog razrešenja cele situacije.

Koje su prepreke koje nas sprečavaju da tu vakcinu dobijemo brzo i da tu imunizaciju sprovedemo u delo, kako bismo se konačno vratili svakodnevnim životima? Da bi se razvila vakcina, potrebno je ispoštovati protokol koji se sastoji od određenih faza. Istraživačka faza podrazumeva modifikovanje virusnog genoma i analiza njegove građe, kao i potencijalnih target mesta. Te podatke smo dobili u prvoj polovini januara od strane kineskih naučnika. Krajem januara su podatke o mikrobiološkim karakteristikama virusa počeli da generišu i istraživački instituti van Kine, a same napore ka razvoju vakcine su hitno započeli neki centri u Evropi i Americi. Pretklinička faza podrazumeva pronalaženje odgovarajućeg model-sistema na kom će sama vakcina biti testirana pre nego što se počne sa kliničkom fazom testiranja na ljudima. Do sada je kao model-sistem korišćen laboratorijski miš. Važno je napomenuti da su ove dve faze prevaziđene za relativno kratko vreme, najviše zahvaljujući podacima koje imamo iz prethodnih epidemija izazvanih koronavirusima, a to su epidemija SARS-CoV (počela 2002. godine u Kini) i epidemija MERS-CoV (počela 2012. u Saudijskoj Arabiji), koji su genetički veoma slični sa novim virusom korona. NIH (National Institute of Health) je započeo sa prvom kliničkom fazom u Sijetlu. Inače, kliničke faze se sastoje od četiri potfaze, od kojih prve tri uključuju volontere i međusobno se razlikuju po veličini uzorka koji se testira, dok četvrta podrazumeva praćenje i otkrivanje eventualnih neželjenih dejstava nakon što se započne program imunizacije u opštoj populaciji. Poslednje tri faze se tiču razvoja protokola, proizvodnje i testiranja kvaliteta.

U proseku, za razvoj vakcina protiv drugih infektivnih bolesti do sada je bilo potrebno od dve do pet godina. U slučaju novog virusa korona, Svetska zdravstvena organizacija (SZO) je dala procenu da će biti potrebno oko 18 meseci za razvoj vakcine. Međutim, postoje nagoveštaji da se ovaj proces može smanjiti i na oko šest meseci zahvaljujući potencijalnim izmenama u već postojećim striktnim protokolima kao i velikim ulaganjima usled izuzetne pažnje svetske javnosti za dati slučaj.

Međutim, budući da već postoje infektivne bolesti za koje do dana današnjeg nemamo vakcinu, dolazimo do pitanja da li postoji mogućnost da nećemo naći vakcinu ni za ovaj virus? Odgovor nije tako jednostavan. Naime, najveći „krivac“ za neefikasnost vakcina kod određenih uzročnika je pojava veliki broj mutacija kod njih. Dakle, hipotetički vakcinisana osoba protiv hepatitisa C bi stvorila odgovarajući imunski odgovor protiv te vrste virusa na osnovu kog je vakcina i pravljena, ali budući da je to virus koji jako brzo mutira, on vrlo brzo izmeni svoja strukturna target mesta, te imamo pojavu da u populaciji imamo veliku strukturnu raznovrsnost i samim tim su sve imunske komponente vakcinisane osobe uperene protiv određenih molekularnih obrazaca uzročnika hepatitisa C beznačajne, s obzirom da je on izmenjen. Da li je to slučaj i kod virusa korona? Zašto već nakon prošlih epidemija virusima korona nismo našli efikasnu vakcinu? S obzirom da je ovo RNK virus, a RNK virusi generalno imaju visoku stopu mutacija, ova bojazan jeste opravdana. Međutim, modifikovanjem su pronađeni zajednički genetički obrasci kod svih vrsta ovog virusa koji nisu mutirali. Vrlo je verovatno da su baš ti neraznovrsni delovi genoma odgovorni za sintezu nekih strukturnih komponenti, bez kojih virus ne bi opstao, te su ti genomski delovi ključni za njegovo preživljavanje i transmisiju. Imajući to u vidu, fokusi dosadašnjih projekata razvoja vakcine su upravo upereni ka tim komponentama koje bi služile kao target mesto, što bi ih automatski učinilo efikasnim i protiv budućih epidemija izazvanih koronavirusima, pošto u toku sad već treće epidemije svetskog značaja već imamo opravdan strah i od budućih scenarija od strane istog uzročnika.

Alternativa ovome bi bila da se svake godine proizvodi nova vakcina, kao u slučaju sezonskog gripa izazvanog virusom influence, koji je takođe RNK virus i koji je sklon sitnim mutacijama iz sezone u sezonu, a koje se matematičkim modelima mogu predvideti i u skladu sa tim predviđanjima se određuje protokol za razvoj vakcine za narednu sezonu.

Na nama trenutno ostaje da pratimo aktuelnu situaciju, konsultujući proverene ažurne izvore informacija. Mnogo toga je za sada nepoznanica i dostupni podaci se menjaju iz dana u dan vezani za epidemiološke pristupe, potencijalne tretmane, kao i za razvoj vakcine. Najbolji način na koji se mi kao pojedinci borimo da zaštitimo naše sugrađane iz rizičnih grupa i na koji čuvamo zdravstveni sistem jeste da pratimo epidemiološke preporuke na snazi i da ostanemo kod kuće.

Izvor: #VanrednoObrazovanje, Nacionalna asocijacija roditelja i nastavnika Srbije (NARNS).