Iako se ovakvi pristupi često predstavljaju kao zaštita, oni otvaraju važna pitanja o tome gde se zapravo nalazi odgovornost, i da li se problem rešava ili samo premešta na mlade. Povodom toga, Unijasrednjoškolaca Srbije, organizacija članica Krovne organizacije mladih Srbije, pokrenula je kampanju pod nazivom “Telefone volimo”. Ova kampanja naglašava da zabrane nisu rešenje, već da su potrebnepromene koje adresiraju stvarne uzroke problema i omogućavaju bezbedno i odgovorno korišćenje digitalnih prostora.
Sa druge strane, 34 međunarodne organizacije mladih – uključujući i Krovnu organizaciju mladih Srbije, objavile su zajedničko saopštenje u kojem se protive zabranama društvenih mreža i pozivaju nasistemske promene koje će zaista zaštititi mlade: bez njihovog isključivanja iz digitalnog prostora.
U nastavku prenosimo njihovo saopštenje u celosti:
Nedavne presude u Sjedinjenim Državama, koje su utvrdile da su Google i Meta namerno dizajnirali platforme društvenih mreža koje izazivaju zavisnost, predstavljaju prekretnicu. Potvrđuju da šteta kojudoživljavaju mladi korisnici nije slučajna, već ukorenjena u dizajnu i poslovnim modelima tih platformi. Ipak, umesto da se pozabave tim temeljnim uzrocima, kreatori politika sve se više okreću ograničenjima. Zabrana društvenih mreža za mlade u Australiji i slične mere delom Evrope – uključujući ograničenja pristupa, proveru starosti i nadzor – odražavaju rastući trend koji prebacuje odgovornost s platformi namlade korisnike. Mi, generacija koju ove mere navodno štite, odlučno odbacujemo ovaj pristup. Ako je cilj istinski nas podržati, onda je vreme da poslušamo što imamo da kažemo.
Zlatni kavez
Nemojte nas zatvarati u zlatni kavez i nazivati ga zaštitom. Neuspeh u rešavanju temeljnih uzroka štete ne opravdava naše isključenje, čak ni privremeno. Uprkos svojim nedostacima, onlajn prostori nude nešto retko: smislen pristup informacijama, povezivanje i učestvovanje, u neuporedivim razmerama. Ove platforme su mesto gde učimo, stvaramo, organizujemo se i učestvujemo u javnom i demokratskomživotu. Društveni mediji su puno više od zabave – posebno za marginalizovane mlade ljude, uključujući LGBTQIA+, osobe s invaliditetom i migrantske zajednice. Oni su spas koji nudi pristup informacijama, zajednici i podršci koja možda ne postoji na drugom mestu. Način na koji ljudi koriste ove prostore zavisi od njihovih oflajn stvarnosti – osećaju li se sigurno kod kuće, imaju li mreže podrške, suočavaju li se s jezičnim barijerama ili doživljavaju diskriminaciju. Za neke, društveni mediji pružaju anonimnost i sigurnost; za druge su jedini način pristupa zajednicama, resursima ili informacijama koje bi inače bile nedostupne. Univerzalni pristupi, uključujući opšta ograničenja i sveobuhvatne zabrane, ne uzimaju u obzir te razlike. Umesto da štite korisnike, takve mere rizikuju isključivanje onih koji se najviše oslanjaju nate prostore. Prava digitalna pravednost zahteva politike koje odražavaju te razlike, a ne ignorišu ih.
Sigurni digitalni prostori zahtevaju pravila i podršku
Svakodnevno platforme koriste našu pažnju, emituju naše lične podatke hiljadama firmi i promovišu karakteristike koje izazivaju zavisnost. Te karakteristike uključuju, između ostalog, beskonačno skrolovanje, automatsko puštanje video-snimaka, algoritamske fidove, puš obaveštenja, lajkove i nizove. Društvene mreže već imaju dužnost da štite mlade u EU, ali zakoni su važni samo ako se stvarno sprovode. Kada se zakonodavstvo obesmišljava ili nedostaje njegova primena, mladi ljudi trpe najveće posledice. To nije održiv put. Dok velike tehnološke firme troše preko 113 miliona evra godišnje na lobiranje u EU izagovaranje deregulacijskih mera, direktni korisnici tih odluka, mladi ljudi i njihovi predstavnici, delimično su ili u potpunosti isključeni iz procesa. Stoga zahtevamo univerzalne, sistemske promene: to značistrogu primenu Zakona o digitalnim uslugama i donošenje beskompromisnog Zakona o digitalnoj pravednosti kako bi se svi zaštitili od eksploatatorskog dizajna, bez obzira na godine.
Kada razumemo obrazloženje sigurnosnih mera i kada nam se pruže smisleni izbori, puno je manje verovatno da ćemo im se odupreti ili ih zaobići. U svakom slučaju, ne želimo budućnost u kojoj su naša pravaponištena „za naše vlastito dobro“ ili u kojoj onlajn učešće zavisi o nečijoj sposobnosti ili spremnosti da pružimo identifikacijske dokumente ili biometrijske podatke. Prava sigurnost mora biti osnažujuća i ne može se postići samo zakonima i informacijama: Regulatori, obrazovni programi, telefonske linije za pomoć i nevladine organizacije takođe moraju imati odgovarajuće resurse kako bi te zaštite bile učinkovite. Štaviše, digitalni prostori moraju se graditi i regulisati na način koji odražava životno iskustvo marginalizovanih zajednica, posebno onih koje se suočavaju sa sistemskom štetom. Uspeh politika zaštite decenikada se ne bi trebao meriti time koliko je mladih ljudi isključeno iz onlajn prostora, već time koliko mladih ima pristup sigurnim onlajn prostorima koji odgovaraju njihovoj stvarnosti. Želimo politike koje se bave temeljnim uzrocima štete, osiguravajući da odrasli u koje odrastamo neće naslediti iste eksploatatorske sisteme. Zabrane i invazivna provera starosti ne rešavaju temeljne probleme; one ih samo odlažu. Kako bismo postigli sigurnija digitalna okruženja, moramo se suočiti sa sistemima koji proizvode štetu, a ne uklanjati one koji su njome najviše pogođeni.
Ne gradite digitalni svet za nas, gradite ga sa nama, kako bi postao onaj koji želimo naslediti.
Saopštenje preuzeto u celosti sa: https://koms.rs/2026/05/organizacije_mladih_zahtevaju_promene_na_drustvenim_mrezama_ne_zabrane/
