Anastasija Milojić, učenica treće godine Prve niške gimnazije „Stevan Sremac“ , lokalna koordinatorka za Niš.
- Kada bi mogao/la da živiš u knjizi, na filmu ili u seriji, koji/a bi to bio/la?
– Još uvek i sama tražim odgovor na ovo pitanje jer su serije koje volim da gledam pomalo nesvakidašnje i dosta napete, pa ne bih baš volela da živim u nečemu poput “Prison break”-a, “Kalifata” ili “Bordertown”-a (inače preporuka za sve tri), ali bi moglo da prođe nešto neekstremno a zanimljivo poput “Elit”. - . Da možeš ovog trenutka da otputuješ na bilo koje mesto na planeti, gde bi otputovao/la?
– Velika želja mi je da jednog dana posetim Južnu Ameriku i doživim njenu predivnu prirodu, plaže, muziku i vesele ljude, te bi moj odabir bio neka od država poput Brazila, Kolumbije ili Bolivije, ali i nešto severnije, u Centralnoj Americi poput prelepe Paname, Nikaragve ili Kostarike. - Koji momenat ćeš zauvek pamtiti?
– Zauvek ću pamtiti noć januara 2016. na Zlatiboru sa sestrom kad smo cele noći pričale, smejale se i imitirale životinje i u jednom momentu babu kako hrče, a ali je “hrk” bio toliko glasan da smo probudile majku koja se uplašila da se neko davi ali ubrzo videla šta je u pitanju pa se i dan danas zajedno smejemo tome. - Kom istorijskom događaju bi voleo/la da si prisustvovao/la?
– Radovala bih se vatri I točku s ljudima iz praistorije. - Šta je, po tvom mišljenju, ono što nas ne uče u školi, a zaista je potrebno?
– Pre svega mislim da bi i pored hrpe realno većini nepotrebnih informacija koje samo sistemski učimo u školi, čak i znanje koje škola sad obuhvata, iako neprilagođeno onome što se od nas zahteva nakon škole, bilo daleko efektivnije da se ono prilagodi bioritmu osobe u razvoju ali i životu u 21. veku. Zatim, uloga škole kao vaspitne ustanove se često zanemaruje sve dok ne dođe do nekog problema i potrebe da se neko sankcioniše, te stoga mislim da bi više pažnje trebalo posvetiti duhovnom obrazovanju i razvoju ličnosti jer ne bi bilo loše kada bi bas malo više učili da budemo ljudi a malo manje radna snaga. - Da možeš da vratiš vreme unazad, da li bi nešto promenio/la i šta?
– Apsolutno ništa ne bih promenila. Naravno, svi imamo neki trenutak kad je bilo bolje reći ili uraditi nešto drugačije, ali kad se sve sabere i oduzme generalno se, posle svega, ne kajem ničega, s obzirom na to da život vidim kao jednu mrežu kauzalnih nizova, te da sam jako zadovoljna gde su me oni do sada doveli i da sam upravo prošlosti pa i greškama iz nje zahvalna za sve što sam sada. - Gde vidiš sebe za deset godina?
– Sebe za 10 godina vidim u Skupštini. - Koju supermoć bi voleo/la da poseduješ?
– Neka to bude teleportacija jer mi je pomalo muka svakodnevne gužve i kašnjenja a i tako bih mogla da posetim svako nešto na Zemlji koje želim. - Da li postoji osoba koja te posebno inspiriše?
– Otac deduktivne logike, tvorac retoričkog trougla, koji mi je otvorio oči i omogućio da uvidim zajednički koren mnogim sferama života i čovek koji se opravdano smatra začetnikom filosofije – Aristotel. - Kada bi mogao/la sutra da se probudiš kao što neko drugi, ko bi to bio i zašto?
– Ako ne bih bila neki guru u budističkom hramu na Tibetu ili predsednik države (jako slično), definitivno bih se probudila u koži jednog od onih putnika oko sveta koji se samo zapute negde pa gde stignu – stigli su.
