Fraza „mladi su budućnost“ je u potpunosti pogrešna. Mladi žive u sadašnjosti, a u sadašnjosti vidimo da je svet previše podeljen i da čak ni pandemija nije mogla da ujedini ljude u zajedničkoj borbi.
Poruke kojima smo svakodnevno okruženi variraju od „moraš da se vakcinišeš da bi spasio život“ do „pavlovićeva mast u nos“. Izostaje jedna poruka, usmerena i fokusirana, koja kruži kroz ceo sistem i mladima objašnjava razloge za vakcinaciju.
Nije onda čudno što je samo 8 odsto srednjoškolaca vakcinisano, a tek 20 odsto ima u planu da se vakciniše. Ovi podaci deo su Izveštaja o nastavi tokom školske 2020/21 godine iz perspektive učenika predstavljen 17. novembra a koji je objavila Unija srednjoškolaca Srbije (UNSS). Isti Izveštaj beleži da je preko 60 odsto (61,95 %) srednjoškolaca preležalo ili misli da je preležalo COVID-19. Sa druge strane, veoma je zabrinjavajući podatak da skoro 40 odsto učenika i ne planirana da se vakciniše.
Učenica jedne srednje stručne škole iz Niša je izjavila:
Nekako mi se čini da se niko ne obraća nama, meni. Mislim da se stalno informiše “neko”, a ko je taj neko ne znam… Realno nemam kome da verujem kada kaže da je vakcina bezbedna. Volim da kažem da radim na sebi, učim, čitam, slušam predavanja različita van škole, a te “kampanje” meni deluju lažno kao da ubeđuju nekog u nešto u šta ni oni koji su ih pravili ne veruju, pa zato i ne verujem u vakcine… Pa vi vidite zašto u mom odeljenju niko nije vakcinisan niti planira da se vakciniše.
Razumevanje poslovice da je „potrebno celo selo da se odgaji dete“ u modernom kontekstu mogli bi se tumačiti i kao „potreban je dobar sistem da se odgaji dete“. Taj sistem u ovom slučaju je obrazovni sistem. Izostaje nam podrška obrazovnog sistema u razvoju svesti mladih o vakcinaciji i ozbiljnosti situacije. Jer baš to je problem – učenici ne razumeju ozbiljnost situacije i težinu posledica koje odlaganje vakcinacije nosi sa sobom.
Kada na to dodate i mešovite poruke koje šalju mediji (od TV-a pa do društvenih mreža) razumevanje koje učenici imaju o ovoj situaciji je još i fenomenalno! Prošla je čitava jedna školska godina tokom pandemije, a koliko smo bliže tome da naučimo lekciju da svi akteri u obrazovnom sistemu (nastavnici i roditelji, pa i učenici) moraju da sarađuju i zajedno rade na zdravstvenom opismenjavanju i razvoju sposobnosti mladih da sami analitički biraju informacije i odlučuju kome i čemu veruju u svom, ali i u najboljem interesu zajednice u kojoj žive.
Učenici razumeju potrebu za vakcinacijom, ali takođe dobijaju poruke zbog kojih odbijaju da se vakcinišu. Ne možemo se boriti za ljudska prava, a uskratiti pravo mladih na mišljenje! I ne treba! Ono što treba sa druge strane jeste naučiti mlade kako da razmišljaju i kako da sami donose ispravne odluke zbog kojih niko neće upirati prstom u njih i nazivati ih neodgovornima.
Štaviše, oni koji upiru prstom su ti koji su neodgovorni, jer je njihov posao da edukuju i donose odluke koje će sistemski odgovoriti na situaciju. Ako neće sistem – moramo mi! Pitanje koje tu stoji je da li mi, građani, možemo zapravo da radimo i da li treba da radimo ono zbog čega sistem postoji?
Tekst je preuzet sa ove stranice.
