Kada neko spomene psihoterapiju, većina ljudi će stvoriti sliku kako neki pacijent leži na kauču, odgovara na postavljena pitanja i govori o problemu, dok psihoterapeut pokušava da iz pacijenta izvuče što više informacija o određenom problemu, odnosu sa drugim ljudima, detinjstvu, i tako dalje…

Zvuči dosadno, zar ne?

Psihoterapija je mnogo više od toga i običnog razgovora. Psihoterapija ti može pomoći da zajedno sa svojim psihoterapeutom nađeš način koji ti najviše odgovara za rešavanje tog tvog problema, da se suočiš sa svojim strahovima, da unaprediš svoje kognitivne procese, da prevaziđeš stres u školi ili neku vrstu tenzije u porodici.

Naravno, nije uvek sjajno, a ni lako. Postoji mogućnost da ti psihoterapeut neće odgovarati. Možda ti neće uliti poverenje, ili, prosto, nećeš se osećati da ti pomaže. Ali, i to je u redu, dešava se. Naravno, psihoterapeuta uvek možeš promeniti, samo ne treba misliti da psihoterapija nema nikakav pozitivan ishod i odustati.

Kako zapravo izgleda psihoterapija?

U suštini, na prvom tretmanu bi trebalo da se upoznaš sa psihoterapeutom. Da zajedno zaključite koje ciljeve imaš i šta želiš tom terapijom postići. Takođe, psihoterapeut će te upoznati sa onim sa čime se boriš i objasniće ti koje bi tehnike mogle da se upotrebe pri rešavanju tog problema.

Najbolji efekat će biti postignut ukoliko imaš veliku želju za promenom i uspehom na psihoterapiji. Jer, kako kažu: ,,Ko hoće – taj i može.“. Najbolje je da iskreno razgovaraš o svojim problemima, da budeš otvoren/a za saradnju i da prihvatiš savete i tehnike, i još bitnije, da ih primenjuješ.

Kada dolazi do promene?

Pre svega, moramo biti realni i objektivni. Ako se dugo suočavaš sa nekim problemom, to znači da je taj problem pustio svoj koren u tvoj život. I što je možda najgore od svega, zahvatio je i još neke oblasti tvog života. Da bi počupao/la to korenje, moraš da znaš kada si posejao/la koje seme, u kakvom zemljištu je ono izniklo, u kakvim uslovima je raslo i ko ga je najviše polivao. A to iziskuje vreme, napor, trud i upornost.

Drugim rečima: moraš izaći iz svoje zone komfora, a zona komfora ne znači uvek zona u kojoj ti je lepo, već ona na koju si navikao/la i u kojoj se osećaš bezbedno, samo zato jer je poznaješ. Zona komfora će te ubediti da ti je u njoj najbolje, da ti je sve van nje rizično, čak neopravdano rizično. Moraćeš na nju da sagledaš drugim očima, da shvatiš da te ona samo ograničava, da ti ne dopušta da rasteš, da te odvlači od rešenja problema i slobodnijeg života. Moraš jasno da odlučiš da izađeš iz nje i da pristaneš da se u nju nećeš više vraćati.

Dakle, na pitanje: ,,Kada će doći do promene?“ odgovor nije precizna priloška odredba za vreme, već kratko i jasno: onda kada poželiš i odlučiš da do nje dođe.

Zašto psihoterapija?

Cilj psihoterapije je da nakon nje izađeš kao slobodnija , izdržljivija, hrabrija, samopouzdanija i razumnija osoba. Da nakon nje uspeš da se suočiš sa problemima sličnog karaktera. Uvidećeš da ipak postoji rešenje za svaki problem i da uvek imaš kome da se obratiš.

U ovo vreme, kada mnogi ljudi osuđuju odlazak kod psihologa ili psihoterapeuta (a psihijatar je već tabu tema), i kada na to gledaju kao na bacanje vremena ili novca, problemi kod odraslih ljudi, a isto tako i kod srednjoškolaca, koji su još uvek u fazi sazrevanja i formiranja njihove ličnosti, sve više se nagomilavaju što ima negativan uticaj i na njihovu okolinu, kao i na njih same.

Ne treba da dozvoliš da predrasude drugih o psihoterapiji spreče tvoj odlazak na istu. Mi ljudi smo stvoreni da budemo socijalna bića. Svakome od nas je potreban razgovor, makar i da nas neko samo sasluša. Zanimanje psihologa i psihoterapeuta, čak i psihijatra, ne postoji tek reda radi. Ti ljudi su stručni u onome što rade i tu su da ti pruže maksimalnu podršku i pomoć.

Problemi budu mnogo jasniji kada ih izgovorimo naglas i ne stidi se da govoriš o njima jer – svi ih imamo.